Бајке о Приморском царству

Драга децо! Сваки тата вам прича своје бајке, које је он некада читао или чуо од својих родитеља. Али се веома често дешава да се тата сећа или дела бајке, или се уопште ничега не сећа, осим имена главног јунака и тада он почиње да измишља своју сопствену бајку, па још и бољу од оне, коју је некада читао.

Тако се ето и родила серија бајки које је један тата причао својој вољеној деци, а она су слушала свако вече, и то са таквим интересовањем да је тај тата одлучио да те бајке исприча и вама. Стога се оне и називају ”татине бајке”. А ако вам се оне свиде и ако зажелите да сазнате шта је било даље, напишите томе тати или замолите свога тату и добићете нову серију бајки, које ће бити још интересантније, поучније и забавније. А још боље ако ви сами саставите своје бајке и пошаљете нама у редакцију, ми ћемо их обавезно штампати, да би их и друга деца могла прочитати и радовати се заједно са вама успесима јунака тих бајки.

Са великом љубављу према вама и поштовањем према вашим родитељима – аутор ”татиних бајки”.

Живео некада цар Агатон. Владао је он у Приморском Царству. Царство је било мало: три шуме, две речице и једна мочвара где су јаребику брали. Оно се простирало на обали огромног мора, зато се и називало Приморским. Морем су бродови пловили, робу возили. У царству су била два града и осам села. Престоница царства се звала Караш. Тамо се налазио царски дворац, где је цар живео, суд судио, стране амбасадоре примао. А такво необично име престоница је добила зато што је стајала на обали Карашевог језера у коме је караша било тушта и тма. Сваког јутра рибари су одлазили да лове караше, али се њихов број није смањивао. Цару се никако није допадало што се престоница тако назива. Желео је да се она назива некако озбиљније. Можда Витезград, можда Град Јунака, а можда, да се једноставно, у његову част, престоница назове град Агатон. Последња варијанта му се највише свиђала. Али од свега ништа није испало. Ма како да је цар нарећивао, људи су стално престони град Карашем називали. У престоници се налазила висока кула. У тој кули је живео летописац. Он је записивао све, што се у царству дешавало. Читава кула је била закрчена орманима, где су књиге стајале. У тим књигама била је записана читава историја Приморског Царства од древних времена, управо од оних времена кад је силни јунак Славодол довео до Карашевог језера своје племе и основао град Караш. Било је то тако давно, кад летописи нису били записивани у књигама, вец у свицима.

У престоници је била школа. Учили су тамо дечаке разним наукама. Том се школом Агатон веома поносио. ”Ми имамо просвећено царство” – говорио је. – ”Ми имамо школу и науке се развијају. А наши суседи то немају, значи, они су неписмени варвари”. Али девојчицама је било забрањено да иду у ту школу. Агатон је сматрао да су жене глупље од мушкараца и да не треба да уче. Много пута га је молила његова ћеркица Аљонушка: ”Тата, пусти ме у школу, хоћу да учим да читам и пишем, књиге да читам!” Агатон је није пустио.

– Код куће седи! Учи пређу да предеш и кошуље да везеш! То ти је сва школа! – одговарао је.

Други град је на мору стајао. Био је он тако мали да не можеш разабрати, град ли је, село ли је. Па су га прозвали Малиград. Било је тамо пристаниште, где су трговачки бродови пристајали. И још једно пристаниште у малом мирном затону, где су стајала два ратна брода цара Агатона. Веома је желео Агатон да има огромну морску флоту, царство је, међутим, засад имало снаге само за два бродића.